Међу еколошки функционалним просторима, највећи значај имају зелени простори које чини различита вегетација засађена директно у матични супстрат (земљу), непосредно око објеката различите намене. Зашто је то тако? Зелене површине формиране садњом биљака директно у земљу у највећој мери обезбеђују остваривање природних процеса биљака и кружење воде, чиме се постижу бројне добробити у адаптацији на климатске промене и уопште квалитет микроклиматских услова, посебно у компактно изграђеним деловима града.
За разлику од застртог тла (асфалт, бетон…) који рефлектује 40% сунчеве енергије, а акумулира 50%, и тако повећава топлоту површине и врелини ваздуха, односно доприноси стварању топлотних острва, површине под вегетацијом у земљишном супстрату анулирају 50% сунчеве енергије испаравањем са лисне површине и подстицањем кружења воде. Такође, у озелењено порозно земљиште (без подземних објеката) равномерно продире преко 20 % кишних падавина и исто толико се површински инфилтрира у земљиште, чиме се смањује површинско отицање воде које највише изазива плављења у граду.
Због свега наведеног, зелене површине сађене директно у матични супстрат на парцелама непосредно уз објекат, један су од еколошки функционалних простора, који, због свог позитивног еколошког утицаја, имају највећи тежински фактор (ТФ=1) приликом обрачуна еколошког индекса.
Зелене површине у директном контакту са тлом су, у овом тренутку, једини еколошки функционалан простор нумерички прописан као минимални урбанистички параметар. Устаљеном процедуром он је део Акта о урбанистичким условима, који као такав представља обавезу у пројектовању. Пракса показује да се, без обзира да ли је овај елемент пројектован или не, он ретко реализује на терену. Услед великог процента изградње парцеле надземним објектима и подземним гаражама, неретко се приликом реализације занемарују зелене површине и порозно тло. Глад за што више квадратних метара и адекватним профитом замагљује чињеницу да ће будући станари гледати једни другима у прозоре, имати додатно високе температуре на локацији и потенцијално плављење подрума, као и да неће имати могућност да изађу и проводе заједнички време у дворишту.
Бројке говоре да 1 m2 под вегетацијом испарава на сунчаном летњем дану 1,8 l воде, чиме се спречава загревање тла, 65% генерисане енергије у пуном сунчевом сјају је енергија потрошена активном евапорацијом са лисне површине, при активној евапорацији дрвећа, хлађење зграде је редуковано за 17% и др. Запремина површинског отицања воде у подручјима под вегетацијом је између 10-20% просечних годишњих количина кишних падавина, док је у урбаним подручјима која су доминантно непорозна 60-70%.