Preminuo je Vlada Macura, naš profesor, veliki prijatelj pejzažne arhitekture i jedan od osnivača Udruženja pejzažnih arhitekata Srbije.
Dr Vladimir Macura, arhitekta-urbanista, rođen je 1942. godine u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1966. godine, a 1980. je odbranio doktorsku disertaciju. Jedan je od osnivača CEP-a (Centra za planiranje urbanog razvoja), 1975. godine. Redovni profesor Urbanizma na Odseku za pejzažnu arhitekturu Šumarskog fakulteta bio je u periodu 1985-1995, naučni savetnik IAUS-a u periodu 1995-2000, a potom direktor Urbanističkog zavoda Beograda do 2004. i rukovodilac GUP-a Beograda za 2021. Autor je brojnih publikacija, naučnih i stručnih radova, a svoja razmišljanja je utkao u brojne urbanističke planove. Jedna od značajnih urbanističkih tema kojom se bavio jeste problem rubnih zona gradova. U vezi s tim od 1992. godine je veliki deo svog rada posvetio razvoju romskih naselja. Bio je predsednik Društva za unapređenje romskih naselja.
Bio je prvi predsednik obnovljenog Udruženja urbanista Srbije i osnivač Salona urbanizma u Srbiji (od 1990).
Za svoj rad je 1997. godine dobio nagradu „Emilijan Josimović“ Udruženja urbanista Srbije, a 2011. godine i nagradu Inženjerske komore Srbije za sveukupan doprinos razvoju urbanizma.
Prof. Macura na terenskoj nastavi sa studentima pejzažne arhitekture, 1993. godine.
Generacije pejzažnih arhitekata koje su imali čast da im Vladimir Macura bude profesor urbanizma pamte ga kao izrazito inspirativnog nastavnika koji je nekom čudesnom energijom uspevao da stimuliše studente na rad. Pamtimo ga kao profesora od koga smo naučili najviše za najkraće vreme. Studenti su zavoleli urbanizam. Iako je urbanizam bio samo jedan predmet koji je trajao dva semestra, osećali smo se veoma sigurni u svoje znanje i bili spremni da se upustimo u rešavanje urbanističkih problema. Uvek je znao da izvuče suštinu, prepozna smisao i razdvoji bitno od nebitnog. Imao je neverovatan osećaj da pronađe i razvije metodologiju za rešavanje bilo kog problema. Ostavio nam je prvu i jedinu knjigu koja je bila udžbenik Urbanizma za pejzažne arhitekte: „Grad i urbanizovani predeo“ (1989). Bio je rukovodilac značajne studije „Predlog mreže zelenila kao sredstva unapređenja životne sredine i slike grada na teritoriji opštine Vračar“ koja je rađena na Šumarskom fakultetu 1990. U njoj su postavljeni temelji razmišljanja o zelenoj mreži, odnosno o konceptu koji danas zovemo zelena infrastruktura. Biti u njegovom radnom timu je bilo zadovoljstvo i svojevrsna škola za učenje organizacije i metodologije. Studije je dobila Veliku nagradu I Salona urbanizma. Dok je radio na Šumarskom fakultetu, iz njegovih stavova se uočavalo da je mnogo bolje razumeo značaj i mesto pejzažne arhitekture kao struke od mnogih „matičnih“ profesora Šumarskog fakulteta.
U to teško vreme 90-tih godina stalno je govorio da pejzažna arhitektura mora da ima svoje profesionalno udruženje. Ta inicijativa je urodila plodom i Udruženje pejzažnih arhitekata je osnovano 1996. godine, a on je bio jedan od osnivača. Druženje sa pejzažnim arhitektima je imalo obostranu korist. On je veoma cenio profesora S. Milinkovića i trudio se da neka njegova razmišljanja ugradi u svoj rad na GUP-u Beograda. U GUP za 2021. uveo je temu i pojam „trajna dobra Beograda“, a među tim dobrima su bili svi važni zeleni prostori grada. Zahvaljujući tome, pogled sa Kalemegdana, Veliko ratno ostrvo i ušće Save u Dunav su ostali očuvani. Bar za sada.
Uvodna reč na VIII Salonu pejzažne arhitekture (6. jun 2019)
Na VIII Salonu pejzažne arhitekture 2019. godine pozvali smo Vladu Macuru, kao prijatelja struke, da bude predsednik Saveta Salona.
Biti predsednik Saveta je u neku ruku počasna funkcija, želeli smo na taj način da iskažemo svoju zahvalnost i poštovanje prema čoveku koji nam je bio profesor, koji je dao doprinos afirmaciji naše struke i bio jedan od osnivača Udruženja. Međutim, on to nije smatrao formalnim pozivom, već radnim zadatkom, jer je oduvek imao aktivan odnos prema svakoj vrsti obaveze. Svojim idejama je dao doprinos unapređenju Salona. Zahvaljujući njemu uvedene su nove nagrade Salona, dobili smo značajnu pomoć od sponzora i nove kolektivne članove. Zaista smo tada osećali da je opet deo našeg tima i našeg zajedništva. Imali smo želju da nastavimo saradnju i dalje, ali je neminovnost ljudske prolaznosti učinila svoje. Ipak, mi pejzažni arhitekti ga smatramo i dalje delom našeg zajedništva, a Vlada Macura je neprolazni deo naše male istorije.
Udruženje pejzažnih arhitekata Srbije